Zašto je „sivi duh“- Vajmarac osvojio srca mnogih lovaca?

Vajmarac (Weimaraner), pas aristokratskog izgleda i visoke inteligencije, pasmina o kojoj se, na našim prostorima, malo toga zna, koja je njena svrha nastanka, namena i samim tim koje su njene odlike…

Vajmarac potiče iz Nemačke i postoje kratkodlaki (koji je češći) i dugodlaki (koji je ređi). Kada je boja u pitanju, postoji više varijanti: srebrno siva, svetlo siva, mišje siva, srneće siva i tamno srneće siva. Vajmarac spada u 7 FCI grupu, u kontinentalne lovne pse brakoidnog tipa. Samim svrstavanjem u ovu grupu, radi se o jednoj, pre svega, lovnoj pasmini. Pasmini koja je prvo nastala za potrebe lova na visoku divljač, jelene, divlje svinje… Pasmina koja u sebi ima dosta krvi krvoslednika, čuvana je u prvoj trećini 19. veka na Vajmarskom dvoru.

 

Istorija

Ime pasmine nastalo je u zadnjoj trećini XIX. veka, dobila ga je po velikom knezu Karlu Augustu Weimarskom (1757-1828.), koji je lovio s kratkodlakim, svetlim psima, moguće i sivim, tražio je da se uzgaja sa svetlim kujama. Spada u jedne od najstarijih nemačkih rasa. Zvanično kao pasmina se vodi od 1891. godine, a matični klub Vajmaraca počinje sa radom 1897. godine.

Dugi niz godina ova pasmina je gajena samo u Nemačkoj. Do štenaca je bilo jako teško doći jer za to je trebala preporuka, kao i uslov da je budući vlasnik lovac. Iz tog razloga, pasmina je imala odlične lovne karakteristike koje su bile cenjene kod lovaca. Nakon velikog interesovanja Engleza i Amerikanaca, prva dva šteneta Vajmaraca su stigla u Ameriku 1928. godine.

Koliko su Nemci bili odlučni u tome da rasu zadrže samo za sebe govori i činjenica da su oba šteneta bila sterilisana pre slanja. Tek deset godina nakon prvog pokušaja prebačeno je još jedinki ove pasmine u Ameriku i prvo zabeleženo leglo SAD-u je 1939. godine. U Englesku prvi Vajmarac dolazi tek 1954. godine.

Odlike pasmine

Ima više definicija pod kojima se ova pasmina definiše, a neke od najčeće korišćenih su svakako „sivi duh“, „kralj lovačkih pasa“, „pasmina sa ljudskom inteligencijom“… Vajmarac je srednje do veliki lovni pas, odgovarajućeg oblika, veoma mišićav. Dobrih proporcija, nikako u disbalansu. Razlika između polova je jasno uočljiva.

Pošto je stvaran za lov krupne divljači, Vajmarac je odlično odrađivao posao goniča i krvoslednika. Zbog svog dobrog nosa i rada u polju, njegova upotreba se proširila i na lov sitne divljači, te je stekao reputaciju svestrano upotrebljive pasmine.

Vajmarac je temeljan pas tokom pretrage terena. U radu nešto sporiji od ostalih ptičara. Zbog svojih predaka koji su nosili nisko glavu tokom praćenja traga, ova pasmina tokom rada nosi nešto niže glavu u odnosu na ostale rase iz grupe kojoj pripada. I pored toga, Vajmarac nije ništa manje upotrebljiv u lovu na sitnu divljač. Uz odgovarajuću dresuru može savladati sve zahteve koji mu se postave na terenu, vodi i u šumi, kako pre, tako i nakon pucnja (odstrela).

Vajmarci treba da su strastveni, sa velikom voljom za pronalaženjem divljači. Užurban i preterano entuzijastičan način rada nije uzgojni cilj ove pasmine.

Uprkos raznovrsnosti, Vajmarac ima specifične karakteristike koje su cenjene od strane poznavalaca i ljubitelja pasmine. Karakteriše ga velika vezanost za vlasnika, a to dalje rezultira da sa lakoćom i radošću donese plen vlasniku. Zbog bliske veze sa vlasnikom, porodicom i teritorijom, Vajmarac ima jako izražen zaštitnički nagon. Malo ljudi zna da je Vajmarac po prirodi oštar pas, pa mu olako prilaze opčinjeni njegovim izgledom. Oštrina pasa se mora uzeti u obzir tokom obuke i uopšte stava prema psu kako ne bi došlo do ozbiljnijih problema.

Do 70-80 godina morali su se koristiti isključivo parnjaci sa dokazanom oštrinom na rukav. Neretko su se zbog toga koristili i kao psi čuvari. Zbog svojih osobina korišćeni su i u policiji. Postoje pojedine priče da je za to zaduženo ubacivanje dobermana u pasminu, koji u sebi ima Vajmarca tokom stvaranja, što mogu da potvrde i pojedine fotografije.

U svakom slučaju, pas ne sme biti nepoverljiv, nego dobrog, stabilnog temperamenta. Kada se kaže oštar pas, doslovce se misli oštar. Nikako agresivan, iako mnogi ne znaju tačnu granicu između oštrine i agresije.

Sve gore navedeno je ono što je Vajmarac nekad bio. Kako su se menjala vremena, tako se menjao i Vajmarac. Zbog svog aristokratskog izgleda platio je cenu da se dobar deo jedinki ove pasmine uopšte ni ne koristi u lovu. Čuvaju se kao kućni ljubimci ili kao izložbeni primerci, koji najčešće polja nisu ni videli.

Generacijama uništavan tako što se nije koristio za ono za šta je stvaran, dobar deo jedinki je izgubio urođene osbine ili su one vrlo slabo izražene. Iz tog razloga je danas i ne tako lagan posao pronaći dobre jedinke, sa odlično izraženim urođenim lovnim osobinama, a pritom da je jedinka odličnog karaktera i eksterijera po standardu pasmine. Pasmina spada u kasnostasavajuće, odnosno jedinke kasnije sazrevaju. Zato se preporučuje/praktikuje da se ženke ne uparuju do dve godine starosti.

Dresura

Za razliku od nekih drugih nemačkih pasmina koje su mu slične, po nameni, Vajmarci ne vole previše čvrstu ruku. Ako se upotrebi prekomerna sila, prilikom obuke, najveća verovatnoća je da pas odbije poslušnost i da ne izvrši zadatu komandu. Time rizikujemo samo da upropastimo jedinku. Iz tog razloga ova pasmina nije za svakoga, inače uz pogrešan način dresure idu loša mišljenja o pasmini.

Lovci na našim prostorima su slabo upoznati sa ovom pasminom zbog malog broja jedinki koje love u poređenju na ostale pasmine. Neretko se mogu čuti i dobri i loši komentari za ovu pasminu kada je u pitanju lov sa njima.

Za to su najčešće zadužene loše jedinke kojih na našim prostorima ima u ne malom broju. Više puta su mi nuđeni pojedini psi koji nisu zadovoljili potrebe lovaca, gde su vlasnici hteli da ih se reše tako što će ih udomiti kao kućne ljubimce. Srećom, ima i pasa koji su jako dobri u lovu, kao i ljudi koji imaju veliki entuzijazam da ovu pasminu podignu u očima lovaca na našim prostorima.

„Sivi duhovi“ u Srbiji

U Srbiji je od pre dve godine počeo sa radom Klub vajmarskih ptičara Srbije. U organizaciji kluba su organizovani uzgojni ispiti, kao i lovno kinološki kupovi.

Ispitivanjem jedinki se može utvrditi trenutno stanje u ovoj pasmini na našim prostorima, koje je manje, više, poznato. No, pored ispitivanja pasa neće se postići ništa ako se ne promeni način razmišljanja odgajivača, da uparuju samo one jedinke koje su kompletne i po standardu pasmine. Da jedinke budu korišćene u lovu i da uzgoj ne vide jedino kao izvor zarade. Većina današnjih parenja se bazira na titulama, što ne razlikuje ovu pasminu od stanja u ostalim pasminama. Takvi štenci nisu garancija kvaliteta, niti standarda pasmine.

Zbog cene koju je pasmina platila i kriterijumi mnogih su se spustili, pa nešto što je bilo podrazumevano i normalno da psi odrade sada je postalo „wow“.

Na kraju, nisu bitne ni titule, ni bodovi kojima se svi hvalimo, nego je najbitnije da se uzgajaju psihofizički zdrave jedinke, i da ti psi zaista služe svrsi, jer to je cilj uzgoja svake pasmine, pa i ove. Na samom kraju, ovo je i dalje jedna predivna pasmina sa sjajnim osobinama koje je karakterišu. Pri kupovini šteneta potrebno je obratiti pažnju od koga se štene uzima i samim tim šta se od njega očekuje. Uz dobar odabir, dobru genetiku i pravilno odgajanje, nesumnjivo da će postati odličan pomoćnik u lovu, čuvar i pre svega član porodice.

P.S. još jednom podsećam da je Vajmarac lovni pas i kao i svim ostalim lovnim psima i njemu je potrebno pražnjenje viška energije (šetnja, istrčavanje…), inače možete očekivati nekakav karanbol po dvorištu/stanu. 🙂

Dobar pogled i hladna glava!

Želite da date doprinos u podizanju bezbednosti u lovu i zaštiti lovačkih pasa? Slobodno pošaljite Vaš tekst na [email protected]

Do sledećeg viđenja,
Pozdrav CANANDI